Momenat sa mojim mislima...

      Sada ne govorim o masti, sada govorim o onome sto ljudi nazivaju stvarnost. Sada govorim o svom zivotu, o onome sto mi se desilo. Cudno to, kako mi se najveci san poklapa sa najvecim strahom. 

     Nikada nisam volela barbi stvari i slicne stvari, uvek vise zivotinje. Nikada sebe nisam zamisljala kao princezu, vise neku seljancicu koja se odmetnula te otisla u musketare ili vitezove, skrivena. Ipak ponekad bih uhvatila sebe kako zamisljam da sam ja u zamku, da se drugi brinu o meni. Zapitam se, a kako bi to izgledalo? Pa pozelim ono cega se najvise bojim, pozelim da drugi brinu o meni. Mastala sam i da se poput pepeljuge pojavim na balu i da me niko ne prepozna... Moji su se snovi ostvarili.

     U 4. razredu otisla sam iz Vranja, ali ipak obozavam ih, a vole i oni mene. Zamolili su direktora da me pusti, pa sam tako kao clan 8-1 prisustvovala maturi. Ispravila sam svoju kosu, nasminkala se, obukla haljinu i neke stiklice. Nisu me prepoznali. Mnogi koji su me znali prisli su mi i pitali jesam ja. Dobila sam pohvale, dobila sam paznju. Svako malo cula bih okolo suskanje i pitanja ko sam ja? Odakle ja na njihovoj maturi? Momci bi me prolazeci zakacili, a potom stali da se izvine i tu bi se upoznali. Stalno sam cula moje drugare kako objasnjavaju ko sam. Moj san se ostvarila, bila sam pepeljuga na svojoj maturi*. Ostvarili su mi se mnogi snovi, ali ovde se radi o ovoj grupi. Ja kao pepeljuga, ja kao princeza. Sada sam obisla i zamkove. Zamak po kom su nastali Diznijevi zamkovi. Neuschwanstein i Linderhof.

     Zvoni telefon, petnaest do sedam. Jos malo... Inace ustajem, sto bi rekli, kao iz tostera, ali sinoc sam kasno legla. Kako glupo sa moje strane. Prevrcem se po krevetu i teram sebe da ustanem, baba postavlja sto za dorucak. Ni ne vidim na oci, a kamo li da jedem. Ipak uzimam dve knedle sa sljivama i dalje u krevetu. Razmazice me, gotovo ne znam gde je frizider. Ustajem kopam po majcama, od gomile mojih ja uzimam sestrinu na bretele. Svidja mi se natpis - Samo pokusavam da zivim svoj zivot. Navlacim farke i stajem ispred ogledala. Dobro, izgledala sam ja i gore. Prebacim kosu na desnu stranu, umijem se i sredim zube. Pogledam se opet u ogledalo, evo me, opet normalna. Kasnimo, jer baba proverava sve. Ja sam sa rancem na ledjima ispred vrata. Ona zatvara vrata, deda jede neke bombone i pozdravlja nas. Krecemo, baba misim da nikada nije cula za hod. Samo sprint. Idem za njom, jos uvek sanjiva, pokusavam da uspostavim normalno disanje, tesko. Zurimo, uban jedan, drugi... Oci me bole, suvise je svetlo, pocinje kisa. Baba se zali, ali meni nije vazno. Ja volim kisu, ona me cini srecnom. Stizemo tamo, umesto na engleski onaj vodic me stavi na nemacki jezik. Divno, nema veze, baba ce mi prevoditi. Nas dve smo zauzele ona cetiri sedista na donjem spratu sa stocicem. Ima 46 na engleskom, i nas 9 na nemackom. Posto sam ispod 18 godina placam ulaz za zamkove 1 euro, baba 17 eura. (Bus se posebno placa, mogli su da ukombinuju, ionako nema jednog bez drugog. Nadam se voznji od oko 2 sata i slatkom snu. Lezem namestam se, tek dolazi ona i govori da moram da se vezem. Jos uvek me cudi kako mi se vrat nije navikao od toliko voznje. Vozim se stalno negde, a on se i dalje zali kada zaspim u sedecem polozaju. Budim se, stigli smo. Baba mi je dala neku jaknu koja mi je 4-5 brojeva veca, posto sam odbila kisobran, a krenula sam u majci i duksu. Idemo uzbrdo, prvi na putu je Linderhof. Imamo oko dvadesetak minuta dok ne krenemo prema zamku. Tu kupim neke razglednice tek pojavljuje se baba sa kisobranom. Ne znam sta sam mislila, verovatno da ce odustati ako zaboravim kisobran kod nje na poslu. Bas.

     Hotel je jako lep, drvetom uradjen. Ipak malim puticem kroz tu sumu zaputili smo se. Usut prolazimo pored jezera sa labudovima. Zaista magicna scena. Idemo, prolazeci pored malih kucica. Stizemo ispred te bele zgrade. Priznajem, nije me impresionirao izgled same gradjevine spolja. Mala je. Pomislih. To je mozda letnjikovac, mada lep. Ipak okolina je prelepa. Ludvig II je stvarno bio licnost sa dobrim ukusom. Tu su statue andjela, pozlacenih krila. Ispred dvora nalazi se bazen isto sa andjelom u sredini. Okolina ukrasena zbunjem i cvecem. Odlazimo sa zadnje strane i vidimo zaista velicanstven prizor. Sa ne znam koje visine, napravljen je vodopad, koji se spusta preko stepenistaprema dvoru. Gore se nalazi neka sitna kucica, a pri dnu covek koji u kocijama tera konje, koji su propeti i izgledaju kao da izranjaju iz vode. Sa strana ovog improvizovanog vodopada nalaze se redovi zbunja, zavrsavajuci se statuama. Krecemo prema nekom izvoru velikom, ostalo nam je jos pet minuta. Kisa pljusti, idemo na takvoj uzbrdici, savijena da odrzavam ravnotezu imam utisak da ako malo se savijem jos - puzacu.Tri minuta, kasnicemo, ja potrcim(ako je to moglo biti nazvano trcanjem) i vidim da ima jos mnogo. Ubedjujem babu da se vratimo, jer ne mozemo da propustimo svoju turu, koja je sad vec za dva minuta. Vracamo se nazad, polu trkom. Odjednom babin se hod ne cini tako brz. Mozda me samo drma adrenalin i sreca sto cemo uci unutra. Malo kasnimo, ali stajemo u svoj red. (Usput sam se zapucala u masinu, ocekujuci da se pomeri.)

     Usli smo. Prostorija sa cetiri vrata. U sredini se nalazi isto Ludvig sa upregnutim konjima. Taman vadim telefon da slikam. Nema slikanja, fotoaparatom, telefonom, nista.Razocarana. Ipak gledam, predvorje nije nesto uredjeno, ipak ne dam sebi da se obeshrabrim. Idemo kraljevskim stepenistem. Vau. Vau. Vau. Ako nastavim ovako, zabrinucu se za svoj vokabular, koji nije siromasan za moje godine rekla bih. Ali kako opisati te bele zidine koje su prosarane pozlacenim i blago isturenim sarama. Fenomenalno? Velicanstveno? Magicno? Vau? Ni fantasticno, bozanstveno, nezamislivo... Nista ne moze da opise moju fasciniranost tim hodnikom. Ulazimo u prvu sobu. Definitivno poricem svaku negativnu misao o sitnosti ove gradjevine. Zidovi su prekriveni sa dve strane ogledalima koji su prosarani istim pozlacenim sarama. Prva soba je muzicka, tu se nalazi veliki beo instrument, nesto nalik na klavir. Isto sa pozlacenim izuvijanim sarama. Na zidovima su slike. To je takva umetnosti i lepota, da se ne moze opisati. Priblizim se i posmatram. Posmatram te slojeve boje te senke te prelaze. Uradjeni su bez greske! Nije mi jasno kako neko moze da posveti toliku paznju ogledalima, pored ovakvih slika!  Zavese su crvene, sa koncem boje zlata. Mozda je i on pozlacen, kao i sve u ovoj sobi. Tu se nalazi malo sira fotelja sa izvezenim slikama na sebi. Na plafonu andjeli. Ona nastavlja dalje da nas vodi i otvara vrata, a meni zastaje dah. Uvek sam zamisljala to otvaranje teskih vrata. U mojem umu delovalo je tako mocno. Ne samo u mom umu.

     Vodi nas dalje, tu je soba sa tronom. U svakoj sobi cela strana zida je u staklu. Svaki zid je prosaran pozlacenim sarama. Na plafonu se nalaze slike andjela. Po zidovima su naslikani dogadjaji iz njegovog zivota. Naslikano je tako da se meni cini kao da gledam kroz prozor i vidim ljude u tim cudnim odorama. Tron je prelep. Iznad se nalaze dva andjela koja drze krunu, obojen je tron u rojal plavu boju. Prolazimo kroz razne sobe. Njegovu za jelo, spavacu, radnu,.. Sve su povezane, a uglovi gradjevine nisu ostri, nego zaobljeni. Tu se nalaze male sobice, svaka u drugoj boji. Ljubicasta je u cast Francuske, sa slikama nekih osoba, koje ja do duse nisam prepoznala. U njegov krevet je... Pa kraljveski. Ogroman, rojal plave boje, a kasnije sam cula da  je tu primao posetioce, a ne u sobi sa tronom. Odvojen je krevet pozlacenom ogradom. Cela soba je pozlacena, sa ogromnim lusterom koji tezi pola tone. Kako sam stajala ispod njega, pomislila sam da mi ne bi smetalo ako bi me to cudo ubilo. Kristali koji se presijavaju na slabim zracima koji probijaju kroz ogromne prozore. Pogledam u taj luster i vidim te svece, jedine koje nije palio, inace su stalno gorela sva svetla u tom dvorcu. Ja gledam u to cudo od lustera, koej je vece od mene i nalazim se tamo u proslosti. Nalazim se na balu i upravo cekam da mi pridje neki dvorjanin i da zaplesemo pod ovim kraljevskim lusterom. A onda se okrenem i pogledam kroz prozor. Jos jednom ostala sam bez vazduha. Znate onaj vestacki vodopad koji sam spomenula? E pa izgledalo je kao da vodopad slece u sobu. Kao da ce da uleti i poplavi nas. Nije meni otisao dah jer sam pomislila da je to stvarno, vec koliko je to genijalno napravljeno. Ljudi iz ovog doba nemaju smisao za lepotu. Taj covek je stvarno poznavao lepotu i vrednovao stvari. Devet godina gradio je ovo mesto. Vredelo je. Opet sam bacila pogled na taj krevet. Ne bih se bunila da imam takav. Plava zavesa sezala je sve do visokog plafona, koji bese obojen tako da prikazuje andjele kako lete vedrim nebom. Takodje u jednoj sobi na plafonu uradjene su trodimenzionalno figure, koje kao da izlaze iz vode(koja je naslikana na plafonu, tu su andjeli i zene. Inace u trpezariji nalazi se njegova stolica i sto. Ono sto je fascinantno je to da se sto spustao sprat dole, pravo u kuhinju i onda bi mu dole servirali jelo i podigli sto gore tim mini liftom. Stvarno je ziveo onako kako sam zamisljala. Kao u bajci, pravi kralj. Bio je tu i njegov meni, ali bese gotikom napisano, te ne razumeh. Sledeca soba, oduzela mi je dah. Koji put? Ovo je bila soba sa ogledalima. Bila je osmougaona i svaki zid je prekriven ogledalom, a u uglovima ogledala drze i povezuju pozlacene figure. Takodje tu se nalaze i porcelanske vaze. Zaista u koju god stranu da pogledas vidis sebe iz svakog ugla. E da je moja sestra tu, platila bi ona i 100e samo za tu sobu. ;) Kada smo prosli kroz jos par soba ja nisam znala sta da radim sa sobom. Bila sam toliko odusevljena i osetih ponovo tu zelju da budem princeza. Ponovo se javio onaj moj san da kada budem sebi gradila kucu gradim je poput zamka. Pa ne trebaju mi kule, moze nesto poput ovoga. Nema veze, neka ga gradim ceo zivot, ali da zivim u svom kraljevstvu i u realnom svetu. Ali osecam to, zivecu. Izgradicu, negde u nekoj planini. Tamo ce biti moje kraljevstvo, tamo cu je biti princeza. Nisam sigurna koliko zlata ima u tom dvoru. U onoj jednoj maloj sobi ima 5kg zlata. Koliko tek u njegovoj spavacoj sobi? A tek u sobi sa ogledalima. Sve te pozlacene lijane koje prekrivaju zidove uredjeno a ipak konfuzno. Vaza, koju je dobio od Napoleona, sto, koji podseca na onaj od Marije Antoanete, ruske stolice, francuska soba... Ipak morala sam da se dozovem pameti, jer smo opet kasnili. Sada idemo u jedno malo mesto gde cemo biti pola sata pre nego sto se zaputimo ka onom dvorcu. Dvorcu snova, kako ga zovu. Dvorcu koji je Dizni uzeo zauzorak za svoje crtace. Ipak prvo idemo u Obermmergau.

     Inace moram da zahvalim Danieli, koja nas je vodila. Stvarno se trudila i dala odlicne preporuke. Stigli smo u to selo. Sve kuce su onako do pola zazidano a potkrovlje i krov od drveta. Terase ukrasene crvenim cvecem. Podseca na razglednice. Odem ja i uzmem tri kugle. Pricam pola engleski, pola nemacki, ona me prati. Ko da je vazno, uzmem ja taj sladoled. Nikada nisam jela lepsi sladoled. Napolju je hladno, svi su u jagnama, kisobranima se brane od naleta kise, a ja jedem tri ogromne kugle. Otprilike jedna njihova ko tri ove nase. Tu se setamo pola sata, uzela neke suvenire. Lancic sa ukrasom - alpski cvet. Stvarno je jako lep lancic. Uzela braci neke puzle i naravno razglednice ko i uvek. Odemo do busa, kad ne sme da se unosi sladoled. A ja pojela tek jednu kuglu, drugu tek pocela. Tada sam ubrzala i treba da krenemo, ja podjem da bacim sladoled, a usput grabim koliko mogu. Nikada nisam jela lepsi sladoled, a sad moram da ga bacim! Ipak dok sam stigla do kante pojela sam ga. Ne pitajte kako, usta su mi bridela narednih pola sata. Nisam osecala nista. Ali bar je bilo slatko. Idemo ka dvoru, koji vazi za najlepsi na svetu.

     Proslo je nesto vise od cetrdesetak minuta. Mi tu izasli, do dvora idemo peske - ima 40 minuta hoda medju drvecem, navise. A pre toga da jedemo. Sve je rezervisano. Nista idemo prema dvoru, gore ima jos restorana. Tu vidimo stari dvor, ali nismo imali vremena pa smo krenuli navise. Ali videla sam kocije. Videla sam kocije, gotovo. Gotovo, kakvi peske, pa ne bih sad isla peske kada imam mogucnost da u kociji stignem do zamka. Poput princeze, poput onoga sto sam zamisljala kao mala. Poput onoga kako je to izgledalo u snu. Sacekamo mi i da se popnemo, ja zamolim, te me pusti da sedim napred. A konji. Jaoj... Kako opisati sad one konje? Bavarski polukrvni. To bi bilo najlakse, reci potrazite na netu. Ali ove zivotinje. Velicanstveno! Ogromni su, odnegovani, sto me najvise obradovalo. Plaba griva i rep, a mrke boje. Sa belim carapama i belom zvezdom. Znate, bas poput onih konja iz crtanih filmova. Sednemo i krenemo navise. Ja posmatram konje, posmatram kako se misici napinju, posmatram vodu kako isparava u dodiru sa njhovom toplom dlakom. Taj covek ih cuva, ima trideset konja. Trideset ovakvih lepotana? Taj covek ni ne zna da zivi u raju, a pogotovo posto tuda prodje dnevno oko 6000 posetioca. Mnogo se zaradi i tu smo pricali malo. Ljudi slikaju kocije i konje, a ja drhtim. Ja drhtim, grizem se za usnu i ne mogu da opustim misice na obrazima koji mi razvlace usta u ogroman osmeh. Drhtim od srece, grizem se jer ne verujem, osmehujem se, jer zivim svoj san. Na planini, u onoj sumi, izmedju planina, kroz oblake ja vidim zamak. Nesto mi steze srce, ne dolazim do daha, stezem vilicu, kasnije sam primetila da sam nesvesno stezala duks. Udisem taj cist vazduh, gledam ovu bajku. Gledam svoj zivot. Ja imam srecan zivot. Ja zivim svoje snove. Moji snovi zive kroz moja dela. Moja dela cine mene. Moji se snovi ostvaruju. Stizem u taj ogroman beli zamak. Stizem, evo me u kociji. Dva konja, kocijas, suma, a na vidiku dvorac. Stigli smo ispred, pored jednog restorana, ulazimo jer imamo jos nesto manje do nase ture. Uzimam picu, sto je sigurno sigurno je. Ne bih da mi bude buka kada udjem. Sedamo pored nekih dvoje ljudi, jer tu su nas smestili. Pricali smo sa njima i tek on kaze. "Princeza." Kaze baba da ja nisam plava, ah ti stereotipi. Tek pogleda me covek i kaze. "Ona je orjentalna princeza." Ja? Paradajz, bulka, krv... Ma bilo sta sto je crveno! Htela sam da kazem, da ja nisam princeza, da sam ja vise poput one sluskinje koja zapravo je zastitnik, ali precutala sam. Pobedila sam svoj strah, ostvarila sam svoj san. Kada smo se popeli i usli u dvorac? Ja... Ma necu reci ni vau, ni bajkovito, ni nestvarno, ni rajski... Samo cu reci moj zivot. Samo cu reci bajka postaje realnost, snovi se ostvaruju, a ja sam nazvana princezom. Ovo je nesto sto nisam mogla ni da sanjam da ce se stvarno ostvariti. 

     Zamislite zamak. Vidite li te bele kule, ogromne zidine i most za ulazak? To sam ja danas videla. Zamislite dvor. Vidite li sve te prozore, stepeniste i ogromna vrata? To sam ja danas videla. Danas sam se vratila par vekova unazad. Ulazimo unutra, ja drhtim, ja sanjam, ja zivim. Ulazimo i penjemo se po kamenom stepenistu, nalazimo se u kuli, prolazimo pored sitnih prozora, kroz njih vidim veliko jezero. Inace naziv ovog zamka je "Nova labudova stena" to jest Neuschwanstein. Ulazimo u deo za sluge. Idemo prelepim hodnikom, desna strana je sva u prozorima, gleda prema tom jezeru, a leva strana su sobe za sluge, takodje delovi su staklom ogradjeni. Sve je od drveta, vidim jedan sto i cetiri kreveta u maloj sobi, svaki u jednom cosku. Posteljina na nekim krevetima izgleda kao tek namestena, na nekima kao da su ustali ljudi. Ja sam mogla da vidim umorne sluge kako dolaze, nakon napornog dana i lezu u svoje male krevete, od umora ne stizuci ni da ugase tu svecu... Prosli smo dalje u salu za prijem. Velika, potpuna drugacija od Linderhofa. Plafon izgleda kao da je izvezen. Sa strana su ogromne slike. Na ovim su slikama desavanja iz zivota, kovac, zene... Opet prilazim i u neverici posmatram te tople slike. Svaki prelaz napravljen je savrseno, svaki misic naglasen,... Ulazimo u sobu sa tronom. Ogromnu sobu koja me podseca na previse svetlu unutrasnjost nase crkve. Na zidovima naslikani su svetci i andjeli, a iznad dela na kom je trebao da bude sam tron nalazi se Isus, sa Svetom Marijom i Svetim Jovanom, i jos andjela. Inace svi stubovi su od Lapis Lazusija, a svecnjaci su ukraseni raznim drguljima. Laupis lazuijem, rubinima,... Tron nije postavljen jer ovaj zamak nije zavrsen, radjen je 17 godina - zavrsena je samo trecina. Mozete da zamislite? On je smenjen, a potom se udavio u jezeru u svojoj cetrdeset i prvoj godini. Ne zna se da li je nesrecan slucaj, samoubistvo ili ubistvo. Ali da se vratim na ono sto znam. Preko puta mesta koje je ostavljeno za tron nalazi se ogrona slika Svetog Djordja kako ubija azdahu. Terasa je zatvorena ali kroz prozore vidimo napolje. Prestala sam da brojim koji put mi je dah nestao. Koji put sam zaboravila da udahnem, koji put sam zadrhtala u neverici. Iz te sobe video se most koji se nalazio iznad vodopada. Planine su bile u odredjenim delovima zaklonjene oblacima. Da li ovo mesto moze postati nestvarnije? Isli smo kroz razne sobe, njegovu radnu, njegovu za citanju, muzicku... Gledam razliku. Dok je Linderhof ukrasen pozlacenim stvarima i samo su odredjeni delovi naslikani, ovde je sve naslikano. U dosta soba nalazi se porcelanski labud, kvaka je uradjena u obliku labudove glave, a na zavesama se nalazi konac koji je cini mi se pozlacen. Ne bi me cudilo, ovo je bogatstvo, bogatstvo lepote, a i materijala. Prolazimo, posmatram razne sklupture, stolove, stolice, kamine, predele kroz prozore, slikama prikazan njegov zivot, prikazane price. Usli smo u njegovu sobu. Prelepo, ali potpuno razliocito od onoga u Linderhofu. Krevet mu je za jednu osobu, ali je krvo tako uredjeno da sam nekoliko minuta zurila u njega pokusavajuci da odgonetnem po kom su se principu dizale kule iznad kreveta. Inace "plafon" koji se video iz kreveta bio je tamno plav, prosaran zlatnim zvezdama. A na tome su se izdizale te kule koje su podsecale na sahovse topove. Tu pored bio je mesto za umivanje. A ispred njega ogromno ogledalo. Ala je on bio narcis covece, ali moram reci da su stvarno prelepa ogledala! Prelepo ukrasena, mogla sam da zamislim njega kako ustaje i umiva se u srebrnom umivaoniku, punom mlake vode, dok sluga govori sta ima da uradi taj dan, a on onako tek ustavsi, govori kako planira da se nadje na nekom balu. Oces Dragana, samo ti zamisljaj, sad mi baba rece da je homo. Oke, onda nisam sigurna sta je radio preko dana, ali da se vratim, tada sam zamisljala da je uzivao u zenskom drustvu. Inace tu je bio i toalet. Moram reci da mi je jako smesno, jer ja sam rekla babi da je tu ta njegova kapela(koja je u stvari na drugoj strani). Gospode Boze... Ali stvarno je uvrnuto, izgleda kao fotelja, tek kada sam bolje pogledala videla sam da na toj gotelji postoji neki poklopac, poput onoga za serpe. Takodje tu je i jedan sto i ogromna stolica u kojoj je stalno citao. Prosli smo kroz razne prostorije, a svaka mi je odredjenim delom oduzimala dah. Danasnji dan je neopisivo fenomenalan. Dalje, otvara devojka koja vodi ta ogromna vrata i mi se nalazimo u pecini. Ja, drs! Bilo je u stilu: "Dragana sklopi vilicu, pusti to dete do sebe da zuri, a ti se ponasaj kao odrasla osoba malo." Dzaba, stalaktiti, stalagmiti... A desno je ta pecina vodila do male bastice tu se nalazila drvena stolica i sto. To mu je bila ledena basta. Prelepo, prelepo! Oduzima dah, pogotovo sto ta bastica je puna zelenila(inace je to terasa u zamku) i ima velicanstven pogled. Prosli smo opet kroz razne sobe kojima ni ne znam namene vise, ima ih za sve ponaosob. Pevanje, primanje, za zvanje sluga. Zamislite ima sobu u kojoj zove slugu! Nije ni cudo sto je 17 godina gradio tek trecinu! Trpezarija... Ali  pevacka sala! Prelepo! Ogromno! Omamljujuce covece. Videla sam sebe kako nastupam u nekom dramskom komadu na toj pozornici. Kakva akustika! Soba je zapravo hala! Velicanstverno, pozlaceno, puno slika a pozadina pozornice je jedno veliko drvo i priroda... Inace sve je radjeno u hrastu! Moje omiljeno drvo(sta cete imam i omiljeno drvo xD), ovaj zamak je stvarno nesto sto vredi posetiti i doziveti. Ostvariti san. Kada smo se opet spustili drugom kulom stepenistem usli smo u kuhinju. Ali to je ono kad kazete kuhinja, a vi zamislize bronzane setpe, ogromna dva stoja u sredini na kojima punije kuvarica mese, okolo postavljene police i sve za serpe, tanjire i razno kuvarsko orudje. (da ne kazem oruzje ;)) Ogromne peci i burad i ogromne ploce. Gotovo sam mogla da osetim miris sveze umesenog hleba i onog lovackog buckurisa. Izasli smo napolje, spustili smo se opet kocijama, ovog puta sela sam umutra, tako da sam bila okrenuta ledjima konjima. Ali mogla sam da cujem njihova kopita kako udaraju o meku podlogu, mogla sam da cujem kocijasa koji se smeje, bas onako kako sam zamisljala. Ova princeza otisla je iz svog dvora, vozio je veseli kocijas koji je tu i tamo podviknuo ljudima, da bi se sklonili sa puta velicanstvenim konjima mrko crvene boje, sa crnim carapicama, grivom i repom. Kada smo izaslis tala sam da se slikam, a konj je okrenuo glavu prema meni, pogledavsi me pravo u oci. E tu sam umrla. Takva pametna i plemenita zivotinja, tako mocna i mazna. Mazila sma je i baba nas je slikala, konj kao da je pozirao. Prelep i ogroman, osetila sam njegovu toplu dlaku pod svojim prstima jos vlaznu od kise koja je jutros padala, mada sada se Sunce probijalo svojim zracima. Usli smo u autobus a ja nisam mogla da skinem osmeh sa lica, ja sam imala osecaj da sijam, da cu da eksplodiram od srece, da bih, ako bih slucajno dodirnla samo najnervozniju osobu, mogla da je ucinim najsrecnijom. A izgleda da su to i drugi osetili posto su mi se svi osmehivali, klimnuli mi glavom. Od starih ljudi, preko roditelja, drugih tinejdzera do male dece koja bi mi mahnula. Ovi utisci cini mi se nece nikada da splasnu. Usla sam u u bus i kada je zamak bio van mog vidika, zaspala. Nije me bolela glava, a kada sam se probudila osmeh mi je i dalje bio na licu. Ma kakav osmeh, sreca je bila tu. Bus se pokvario, ne nas vec onaj drugi(inace bilo ih tri) i 22 osobe dosle kod nas. Pored mene sela neka zena. Dobro Boze, kad mi vec ostvarujes snove, jer nije mogao da sedne neki deckO? xD Ah dam obecala sam, danas sam posvecena zamkovima, nista momci. Stigli smo zbog tog kvara kasnije, ali nije ni vazno, ja sam prespavala put. 

     Kada smo sisli do ubana, jedan decko nije umeo da izvadi kartu, pa sam mu ja izvadila, na onom automatu. Inace on je Japanac. =D A moj san je da obidjem Japan, Aljasku i Rusiju. Nemate pojma koliko mi je drago sto sam ga upoznala. Presedali smo u drugi bus, on je isao sa nama, imao je samo 2 stanice vise. Nego usli mi u taj drugi uban i upadaju neki likovi. I jedan me gleda. Meni neprijatno, ne´am gde da se sklonim. Ne razumem osobe koje uzivaju kada ih odmeravaju, meni je glupo. Tek ovaj jedan kaze: "My friend is gay." Inace, nisam videla nijednog lepog Nemca, tako da negde u sebi ja pomislih da su nasi. I kad je ovaj to uradio ja reko ma nasi su! Prevrnem ocima, baba nesto pita i ja kazem: "Molim?" Tek ovaj se nasmeje i kaze: "A takvi smo ti mi Balkanci." Na sta ja podignem pogled i osmehnem se. Tu ga drugar pogleda, a on. "Ma cuo sam da je rekla molim, pa..." Pocne tu da prica sa mnom, za divno cudo gledajuci me u oci. (Hvala Bogu, bar toliko pristojnosti) I pita nesto na foru: "Odakle vam ovaj kinez" Stvarno, kakvi su to balkanci? Strasno, sve Azijate svrstavaju u Kineze. Tu i njih upoznam i na kraju dodjosmo kuci, umorna sam, ali morala sam ovo da napisem jer cu da puknem. Jer moji se snovi ostvaruju, bojke postaju realnost, a ja sam nazvana princezom. 

 

Dodaj komentar

Naslov:

Tekst (potrebno):

Vaše ime (potrebno):

Vaša e-mail adresa (ukoliko je imate):

Vaša lična stranica (ukoliko je imate):

Zapamti me