Menu:

Recent Entries

Categories

Moj zivot =P [8]
Neke moje price... [6]
Pojam do pojma, definicija. ;) [2]
Preporuke [1]
Biser, biser... Nezgoda! [1]
Neke moje zvrljotine ;) [0]
Rekose oni.. [0]
Dnevnik [0]

Links

Syndicate

RSS 0.90
RSS 1.0
RSS 2.0
Atom 0.3

Moj Pravi Dom

rottie | 09 Septembar, 2011 21:45

 

             Tamo negde,meni sada daleko, između divljih i raskošnih planina pored malog grada Vranja nalazi se predgrađe zvano Suvi Dol.

            Mnogi od vas nemaju pojma ni gde je Vranje, a kamoli Suvi Dol... Ali meni nije važno koliko je veliko ili poznato mesto u kom živim već koliko mi je drago. U Suvom Dolu se nalazi kuća u kojoj sam ja živela, nije bila mala, ali nije bila ni preterano velika, sasvim dovoljna za jednu tročlanu porodicu. Siva, čvrsta žica okačena na uske metalne crne stubove, još uvek je verno čuvala kuću, iako su je njene gazde napustile. Kapija je i dalje škripala i upozoravala da neko ulazi na njenu teritoriju, na taj zvuk već dugo niko nije obraćao pažnju već su prolazili tuda kao da nema ograde koja je sada već slabo čuvala svoje razgaženo dvorište. Umesto divne i prošarane bašte tu se sadnalazio beton...Otvorila sam kapiju slušajući njene zvuke upozorenja znajući da ona više ne razlikuje gazdu od posetioca i prijatelja od nepirijatelja. Korak po korak, tiho sam prolazila preko otisaka lutalica utisnutih u sad već posiveli beton. Polako sam podigla glavu i videla... Videla sam kuću u kojoj sam živela, videla sam moj dom,... Jedna topla suza potekla je niz moje lice,ostavljajući mokar trag za sobom. Pustila sam je, pogledala sam levo, ista, stara livadica, puna rupa koje su iskopali moji Džeki i Đole. Trava je bila neravnomerno ošišana, i ne više toliko gusta. Koračala sam lagano, pogledom upijajući svaki detalj... Zeleni obruč bačen na sredinu dvorišta, mali gol rušen pod naletom razbesnelog vetra... Podigla sam pogled i videla onu, moju staru, ogromnu Kajsiju, ona nije davala plodove, ali je bila najveća i na početku voćnjaka, kao kakav stari čuvar, istrošen godinama, ali rešen da čuva... Kao pas sa dva zuba rešen da pođe u bitku sa čoporom vukova ako bude morao... Tiho sam prišla i nežno stavila svoje prste na njenu ogromnu tvrdu koru... Ograda me nije odmah prepoznala, a ni beton, ni pašnjak ali... Ovo, ovo staro drvo puno sećanja i života – jeste. Dok sam polako prstima prelazila preko njene kore govorila sam: „Nedostaješ mi, stara Kajsijo, ti i tvoj hlad i ukus tvojih zadnjih plodova,... Znaš nikada posle toga nisam jela tako slatke kajsije!“ Suze su tiho tekle trudeći se da nikog ne uznemire. Odjednom počeo je tih vetar, moja Kajsija je savijala svoje grane oko mene kao da hoće da me uteši, grleći me. Vetar je prestao, a i ona... Krenula sam dalje gazeći po tepihu raznovrsnog voća, gledala sam ono najzrelije pri vrhu... Obišla sam svoj mali raj, pitajući se kada ću opet biti tamo, i kada ću opet ja da berem ovo voće ida skupljam trulo za rakiju... Razmišljajući tako prošla sam voćnjak i stigla do druge strane kuće. Tu je dve kapije spajao seljački (blatnjav) put sa malo trave na sredini. Prošla sam ga i opet došla do ulaza pogledala sam vrata, više nisu bila ogromna kao nekada... Otvorila sam vrata i našla se u hodničiću, levo su bile stepenice za podrum, a desno za prvi sprat. Pogledala sam u pločice, bile su bordo, ali na njima je bilo prašine, jedna moja suza kanula je na tu dugo nebrisanu površinu, sagla sam se i od te kapi po prašini napravila slovo „D“. Sada i ono ima sećanje na mene...Pored mene stajao je star ormar, sa velikim ogledalom, pogledala sam se, oči mi nisu bile otečene, izgledala sam sasvim normalno, samo tu su bile dve suze koje su ostavljale mokar trag. Nasmešivši se otišla sam u podrum. Našla sam se u neizmalterisanom hodniku, punim koječega, raznih vreća, kesa, stolića... Ma gluposti za koje ni mi nismo znali šta ce nam. Skrenula sam levo i našla se u dedinoj radionici, hladnoća i tama su se svuda širili... Po podu su bile razbacane daske, na policama su bile razne testere, bušilice, čekići,... A na stolu... Hah... Tu je bila jedna kućica, to smo ja i deda zajedno napravili... Bila sam mala, pa mozete zamisliti kako sam mu „pomagala“, a posle sam mami isto tako „pomogla“ da je oboji... Bio je jedan prozor, star, ali je preko njega bilo bačeno ćebe koje su moljci vremenom pojeli... Pogledala sam jos jednom sve one ključeve, šrafcigere, a zatim se okrenula i otišla do kotlarnice(vratila se u hodnik pa otisla pravo). Veliki crveni kotao, ohladjen, čekao je da neko ubaci u njega koje drvo i da ponovo krene da ogreva kucu, ali snovi mu se još nisu ispunili... Pored toga hrpa neisečenog drveca cekalo je da sekira uradi svoje... Opet sam skrenula i nasla se u sobi punoj svakakvih odela, koje su moji roditelji prodavali u prodavnici... Bio je tu mali milion stvari, od šljaštećih bluzica, preko kaubojskih farmerki do starih suknji...Okrenula sam glavu uz blag smešak, setila sam se kad sam se tu igrala sa drugaricama, stvarno sam htela da neko kupi ta odela, bila sam mala, nisam znala da nije sve tako lako... Preko puta bila je garaža, puna stolica, stolova,tanjira, časa, polica svega iz tečinog kafića, svega ali ne i našeg porodičnog auta. Otišla sam na prvi sprat, i našla se u malom neutralnom hodniku sa policom za patike u boji drveta. Prazna je čekala, ali ja se nisam izula, nisam mogla... Skrenula sam desno i ušla u kupatilo, izduženo, plavo... Tu je bilo sve što je potrebno, veš mašina sa svakavim zaboravljenim drangulijama, kada, lavabo i ostali elementi. Mali prozor pri vrhu zida, bio je otvoren. Izašla sami ušla u sobu pored, bila je radna soba, sa tepihom boje starog zlata koje je trpeo svakakav teret. Bio je tu stočić sa razbacanim monopolom koji čeka da se završi davno početa partija. Dve braon fotelje, sa drvenim naslonom za ruke, toplo su gledale u nenameštni dvosed iste boje... Pored njih bio je ogroman, crni sto... Prazan, radni sto nikada nije bio prazniji(sem kad je donet)...Venecijaneri, beli, svi su bili na mestu sem jednog koji je pao, ne mogavšiviše da izdrži... Ušla samu sobu preko puta, i po meni najlepšu sobu te kuće... Dnevnu sobu. Siva garnitura, pomno je preko malog stolića pratila crni tv ogromnog ekrana... Iza njih teške stolice su tračarale, za stolom čekajući da ih neko usluži. Okolo su bile 2 vitrine pune raznih tanjira i čaša... Boja kajsije je umirivala sve koji su se tu nalazili. Iza je bila kuhinja elementi su boje mahagonije, a razni preparati su razbijali tu boju svojom belinom... Nije bilo hrpe posuđa koje čeka pranje, a ni hrane koja ceka da bude ostavljena u frižider, sve je bilo mirno i tiho. Frižider prazan, elementi prazni, izašla sam iz kuhinje vratila se u hodnik ipočela da se penjem na 2. sprat. Tu je bio prazan hodnik sa 5-oro vrata i jednim malim otvorom za odlazak na tavan... Tačno napred bilo je jedno malo kupatilo koje je retko korišteno, tu su bili tuš kabina, bide, i ostali elementi... Isto je bilo plavo. Kada se izađe iz sobe prva vrata levo bila su moja soba, obično puna i natrpana, sada je bila prazna i pusta, samo je jedna jedina kutija stajala u uglu sobe štiteći razne moje knjige i igračke kojima sam se igrala kada sam bila mala. Na prozoru su još bile šare koje sam ja ko umetnik specijalnim bojama išarala. Zavese nije bilo... Bacila sam pogled kroz prozor i ugledala staru Kajsiju kako mi maše pod naletom vetra... Otišla sam u sporednu sobu, ona je bila ista, zidovi ofarbani u plavo, ogroman ormar, sa jos dva mala ormarića, 3 male stazice i ogroman francuski lezaj sa dušekom koji možeš samo poželeti! Na njemu je sve odskakalo, skocila sam na dušek i pocela da skačem kao neko malo dete na trambolini, samo sto sam ja za razliku od njega morala da pazim da ne udarim glavom o zid ili da malo skrenem sa puta i zavrsim na podu. Kada sam se iskakala otisla sam u sobu preko puta, tu sobu smo zvali „Teretana“. Tu je bio ormar, jedan lezaj i tatin sobni trenažer(teretana)... A pored toga, nalazila se šok soba, pa možete zamisliti zašto ima taj naziv,iskreno ni ja ne znam sta sve ima u njoj, to je gomila stvari, a praznog mesta ima taman toliko da se otvore vrata i napravi jedan korak. Ona je i dalje puna kojecega, i sumnjam da bi to ikako moglo da se isprazni sem pozarom.(hah) U svakom slučaju ja sam sve detaljno pregledala, izdodirivala, i uporedila.Nevoljno sam se okrenula, Sunce je zalazilo, a i ja sam morala da idem. Izasla sam iz kuće, tamo je stajala moja mama u autu, i cekala... Znala je da mi je teško i da mi je svaki rasastanak od ove kuće kao prvi.

            Jer nekada da bi stvarno znao koliko nešto voliš moras prvo da ga izgubiš. Ali ja nikada neću izgubiti moj dom. Tamo više ne živim, ali ma gde god se odselila, ma gde živela samo će ta kuća biti moj jedini dom. Poslednja suza je istekla i pala pred kapiju, okrenula sam se, zakljucala je i otisla...

---------------

Ovo je sastav iz 7. razreda.. =) Tad sam jos bila pod uticajima mesta gde cu se uvek osecati sigurno i slobodno. Mesta koje mi je i sad u srcu gde god da sam. 

Posted in Moj zivot =P . Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink
«Next post | Previous post»

Comments

  1. 1. nameless  |  09/09,2011 at 23:01

    Naravno da znamo gde je i Vranje, i Pržar, i Ćoška, i Borina kuća, i stari amam... :)
    Znam i za Suvi Dol, ali tamo već nikada nisam bila.
    Pozdrav!

  2. 2. rottie  |  09/17,2011 at 00:10

    Da... Zaista ne razumem kako ljudi ne vide lepotu Srbije, a lepote ima na svakom cosku!
    Pozdrav =DDD

  3. 3. Stampani Beton  |  02/02,2012 at 15:28

    Pa valjda se nema vremena? Ko danas moze da odvoji sedam dana da pobegne iz betonskih blokova u zelenu prirodu? Takvi su retki.

  4. 4. rottie  |  02/02,2012 at 23:55

    Retki ali veoma srecni! Nisu ni svesni koliko...

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me